Komunikacija sudova sa posebno osetljivim grupama

Pod posebno osetljivim društvenim grupama, podrazumevaju se one grupe stanovnika koje se nalaze pod rizikom od socijalne isključenosti i siromaštva. To su osobe sa invaliditetom, deca, mladi, žene, starije osobe, pripadnici etničkih grupa, pripadnici LGBTI zajednice, neobrazovana lica, nezaposleni, izbegla i interno raseljena lica i stanovništvo koje živi u seoskim sredinama.

 

Navedene grupe su posebno osetljive jer su nekima od njih teže dostupni obrazovanje, posao, zdravstvena zaštita, socijalna podrška, finansijska sredstva i sl. ili su u težem položaju da ostvare neka svoja prava zbog godina, pola, zdravstvenog stanja i sl. Upravo zbog tih okolnosti, neophodno je da se na nivou pravosudnih organa prema tim licima postupa pažljivo i uz uvažavanje njihovog dostojanstva. Takav odnos treba da bude prisutan kako tokom sudskog postupka, tako i van njega. U slučaju da je neko od lica koji su pripadnici posebno osetljivih grupa učesnik u postupku, neophodno je da blagovremeno i na način koji mu je razumljiv bude poučen o svojim pravima.

 

 

Mogućnost korišćenja besplatne pravne pomoći

 

Lica koja se mogu smatrati pripadnicima posebno osetljivih grupa često mogu biti siromašna, pa ih je neophodno blagovremeno podučiti o mogućnosti korišćenja besplatne pravne pomoći, kao i načinu za ostvarenje tog prava. Prema Zakonu o besplatnoj pravnoj pomoći[1], ona se može pružiti ne samo siromašnima, već i drugim ranjivim kategorijama građana, kao što su deca, osobe sa invaliditetom, izbeglice, lica koja traže azil, lica koja su pogođena postupkom prinudnog iseljenja i preseljenja u skladu sa zakonom kojim se uređuje stanovanje. Članom 4. navedenog Zakona, propisano je da svaki građanin ima pravo na besplatnu pravnu pomoć ukoliko ispunjava uslove da bude korisnik prava na novčanu socijalnu pomoć u skladu sa zakonom kojim se utvrđuje socijalna zaštita ili ako ne ispunjava te uslove, ali bi plaćanjem pravne pomoći iz sopstvenih prihoda u konkretnoj pravnoj stvari ispunio uslove da postane korisnik prava na novčanu socijalnu pomoć ili na dečiji dodatak. Detaljne informacije o ostvarivanju prava na besplatnu pravnu pomoć možete pronaći u priručniku "Кako da ostvarite pravo na besplatnu pravnu pomoć – Praktičan vodič za građane".

 

Od značaja za potencijalne korisnike besplatne pravne pomoći, bilo bi objavljivanje na internet stranicama sudova informacija koje se tiču mogućnosti za njeno ostvarivanje, uslova i načina njihovog dokazivanja. Ipak, treba imati u vidu da određeni broj korisnika npr. zbog siromaštva ili starosti nije u mogućnosti da pristupi tim informacijama na takav način, pa bi od koristi bilo i osnivanje info službi na nivou sudova ili postavljanje info tabli sa relevantnim informacijama u zgradama suda, a koje se tiču besplatne pravne pomoći uz detaljan opis načina i procedura za realizaciju prava na njeno korišćenje. Naravno treba imati u vidu da se takve informacije moraju prilagoditi i licima koja su gluva, nagluva ili slepa kako bi i ona bila u prilici da ih koriste.

 

 

Komunikacija sa osobama sa invaliditetom

 

Nacionalnim zakonodavstvom je propisan poseban način saslušanja gluvih ili slepih lica. Zakonom o parničnom postupku propisano je da svedok koji je gluv ili nem mora da bude saslušan pismeno, a pravo na tumača za znakovni jezik je predviđeno, tek ukoliko se saslušanje na takav način ne može sprovesti.[2] Isto je predviđeno i Zakonom o vanparničnom[3] i Zakonikom o krivičnom postupku[4].

 

Međutim, stiče se utisak da poseban problem predstavlja neadekvatna komunikacija sa osobama sa invaliditetom. Neprikladnom komunikacijom može se smatrati obraćanje personalnom asistentu ili tumaču, umesto osobi kojoj je informacija namenjena. Kada je u pitanju pristup pravdi, problem predstavlja i nemogućnost samostalnog fizičkog pristupa zgradi suda.

 

U sudskim odlukama i prilikom obraćanja osobama sa invaliditetom, moraju se izbegavati termini kao što su „invalid“, „paraplegičar“, „osoba vezana za invalidska kolica“ i sl. Ukoliko nije neophodno, u obraćanju osobi sa invaliditetom i u sudskim odlukama ne treba isticati bilo kakva svojstva osoba sa invaliditetom. Jedini pravilan izraz koji bi trebalo u situacijama u kojima je baš neophodno koristiti jeste „osoba sa invaliditetom“. Njih treba posmatrati kao ravnopravne učesnike u svakom vidu komunikacije, bez obzira da li imaju pratnju i pomoć personalnog asistenta ili sudskog tumača za znakovni jezik (ukoliko se radi o gluvim ili nagluvim osobama).

 

Kada je u pitanju popunjavanje obrazaca, potrebno je ponuditi pomoć, ali i omogućiti da se određena polja označe na takav način da ih slepa i slabovida lica mogu pročitati i razumeti. Tokom samog obraćanja učesnicima u postupku, neka pitanja bi trebalo pojasniti ili ponoviti kako bi se bilo sigurno da ih gluva ili nagluva osoba razume, pa čak i u situacijama kada je angažovan sudski tumač. Međutim, to sve zavisi od okolnosti konkretnog slučaja, pa bi trebalo pratiti reakciju lica kome se obraća.

 

 

Komunikacija sa maloletnim licima

 

Kada su u pitanju maloletni učinioci krivičnih dela i maloletna lica koja su oštećena izvršenjem krivičnog dela, primenjuju se odredbe Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica[5]. Ako je neophodno da se neko pravo maloletnika ostvari u sudskom postupku, potrebno je prema njima postupati sa posebnom pažnjom uz uvažavanje najboljih interesa deteta u skladu sa Konvencijom o pravima deteta.[6] Treba imati u vidu da kontakt maloletnog lica sa sudom može da izazove veliki strah kod tog lica, pa je potrebno da se maloletnik pripremi na adekvatan način i da stekne poverenje u sud kako to ne bi ostavilo negativne posledice po njega. Ukoliko je maloletno lice oštećeno u krivičnom postupku, treba imati u vidu da ono nakon izvršenja dela ima i psihičke posledice, pa je neophodno da se u takvim situacijama postupa sa posebnom pažnjom. Stoga mu je i nakon postupka potrebno pružiti adekvatnu podršku, kako bi se izbegla sekundarna viktimizacija.

 

Tokom celog postupka, sud mora da vodi računa da se u svakom trenutku uzmu u obzir najbolji interesi deteta, a ukoliko se utvrdi suprotno da preduzme mere radi zaštite maloletnog lica. Ukoliko se proceni da je maloletnik posebno osetljiv svedok u postupku, njegovom saslušanju će se pristupiti sa posebnom pažnjom. Ono će se saslušati uz pomoć psihologa, socijalnog radnika ili drugog stručnog lica, a o čemu odlučuje organ postupka.[7] Osim toga, maloletno lice koje je svedok ili oštećeni u krivičnom postupku, može se prema odredbama Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica saslušati i u posebnoj prostoriji npr. u svom stanu ili nekoj instituciji koja je stručno osposobljena za pružanje pomoći maloletniku prilikom saslušanja.[8] Dakle prilikom celog postupka u kojem učestvuje maloletnik, bez obzira o kojem se postupku radi, sud mora da bude posebno pažljiv i da ispitivanje prilagodi prirodi i svojstvima maloletnika, a kako bi se stvorio odnos poverenja između suda i maloletnog lica koje učestvuje u postupku.

 

 

Komunikacija sa starim licima

 

Iako su i stara lica pripadnici posebno osetljivih grupa, za postupanje sudova prema njima nisu propisana posebna pravila. Međutim, treba imati u vidu da se prema njima takođe treba ophoditi sa posebnom pažnjom. U slučaju da se radi o licima kojima je potrebna besplatna pravna pomoć, mora im se na sve načine ukazati na tu mogućnost i pomoći u vezi sa njenim ostvarivanjem. Treba pre svega imati u vidu činjenicu da stara lica nemaju pristup informaciono-komunikacionim tehnologijama, pa im je često u samom sudu potrebno pružiti informacije od značaja za zaštitu njihovih prava. Stoga bi trebalo razmišljati o uspostavljanju posebnih informacionih pultova u sudovima na kojima bi zainteresovana lica mogla da se informišu o pitanjima od značaja za ostvarivanje vlastitih prava pred pravosudnim organima. Tokom davanja tih informacija potrebno je biti strpljiv i pažljiv u ophođenju (npr. stara lica mogu da imaju problem sa sluhom) i pružiti zainteresovanom licu sve relevantne informacije u vezi sa postavljenim pitanjem uz uvažavanje dostojanstva njihove ličnosti.