Izazovi u zaštiti posebno osetljivih svedoka: ko ostaje "nezaštićen" u krivičnim postupcima i zašto?

Utvrđivanje činjeničnog stanja u sudskim postupcima gotovo se ne može zamisliti bez svedočenja lica koja imaju posredna ili neposredna saznanja o bitnim činjenicama vezanim za sam postupak. Može se reći da pravosudni sistem oduvek prepoznaje značaj svedoka za sudski postupak, a posebno u slučajevima kada je to jedino dokazno sredstvo ili kada su dokazi oskudni, posredni i slično. Posmatrano sa aspekta sudije, možda je najzahtevniji deo posla ocena iskaza svedoka, prilikom koje sud treba da proceni da li je svedok govorio istinu ili ne. Situacija je još složenija kada se govori o oštećenima kao svedocima jer su oni, po pravilu, lično zainteresovani za ishod postupka pa njihovo sagledavanje činjenica može biti obojeno subjektivnim doživljajima i emocijama.

 

Međutim, i pored nespornog značaja svedoka za sudski, pa samim tim i krivični postupak, pravni sistem se dugo vremena nije posebno bavio potrebama svedoka, već se postupanje nadležnih organa svodilo na preduzimanje procesnih radnji, pozivajući se na odredbe koje propisuju dužnost svedočenja, tako da se može reći da su svedoci bili prepušteni sami sebi u pogledu zaštite.

 

Poslednjih decenija je učinjen značajan iskorak time što je promenjen pristup svedocima i oni počinju da se sagledavaju suštinski. Danas postoji potpuna saglasnost da za većinu svedoka/oštećenih svedočenje predstavlja, u najmanju ruku, neprijatno iskustvo jer prosečan građanin, koji nije pravne struke, nema dodirnih tačaka sa pravosuđem/sudom, a opet je na njemu velika odgovornost. S druge strane, za određene svedoke, svedočenje može imati negativne konsekvence, kako objektivne (bezbednost), tako i subjektivne (sekundarna viktimizacija) prirode. Zbog navedenog se teži uspostavljanju potpuno novog pristupa, sa akcentom na pružanje zaštite svedocima i oštećenima, u situacijama kada se to proceni potrebnim, a obim i vrsta zaštite će zavisiti od individualnih potreba svedoka i oštećenih. U skladu sa ovim je i Zakonikom o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP) regulisan status „posebno osetljivog svedoka“ pod kojim se podrazumeva svedok kome je neophodna posebna zaštita.

 

Bitno je istaći da ZKP ne određuje pojam, niti daje definiciju posebno osetljivog svedoka, pa se opravdano može postaviti pitanje kome ovaj status pripada, ako se složimo da je većini svedoka potreban neki vid zaštite ili pomoći. Stoga su u ZKP-u predviđeni određeni kriterijumi koje nadležni organi treba da imaju u vidu kada odlučuju o dodeljivanju statusa posebno osetljivog svedoka i to: uzrast, životno iskustvo, način života, pol, zdravstveno stanje, prirodu, način ili posledica izvršenog krivičnog dela.

 

Razmatrajući dosadašnju praksu proizilazi da se status posebno osetljivog svedoka najčešće dodeljuje deci i maloletnicima, žrtvama krivičnih dela protiv polnih sloboda i žrtvama trgovine ljudima (ali čak ne ni u svim slučajevima). Relevantna istraživanja pokazuju da neki svedoci i oštećeni, kojima je neophodna posebna zaštita, ostaju izvan domena te zaštite pa čak i u situacijama kada im je dodeljen status posebno osetljivog svedoka. Nameće se pitanje zašto je to tako? U potrazi za odgovorom razmotrićemo tri moguća problema koja smo mapirali, i to: ne/razumevanje kriterijuma za dodeljivanje statusa posebno osetljivog svedoka, kompetencije onih koji procenjuju potrebu za dodeljivanjem ovog statusa i koji je obim posebne zaštite koja se pruža.

 

 

Ne/razumevanje kriterijuma za dodeljivanje statusa posebno osetljivog svedoka

 

Kao što je prethodno navedeno, ZKP propisuje određene kriterijume koje nadležni organ (tužilac ili sud) treba da ima u vidu prilikom procene da li je nekom svedoku potrebna posebna zaštita. Sagledavajući ove kriterijume u kontekstu dosadašnje prakse zaključuje se da postoji nesklad između zakonske odrednice i njenog tumačenja u praksi jer su kriterijumi veoma uopšteni, a u praksi se restriktivno tumače, što dovodi do toga da se ne pruža zaštita svim svedocima kojima je neophodna. U prilog navedenom ističemo sledeće nedoumice kod svakog kriterijuma:

• kriterijum uzrasta svedoka/oštećenog je najčešći kriterijum koji u praksi utiče na to da se detetu ili maloletniku gotovo uvek dodeljuje status posebno osetljivog svedoka, što je nesporno ispravno. Međutim, ne sme se uzrast tumačiti samo u kontekstu najmlađih svedoka, već i u drugim slučajevima. Smatramo, na primer, da bi bilo opravdano razmotriti potrebu da se i starijim osobama dodeljuje ovaj status, posebno kada treba da svedoče u postupcima protiv svojih potomaka ili drugih lica sa kojima su u nekoj povezanosti.

• kriterijum životno iskustvo je možda najmanje primenjivan u praksi, a uzrok tome može biti nejasnoća same formulacije. Zapravo, šta se smatra životnim iskustvom? Da li u ovom smislu treba sagledati ponovo godine života ili iskustvo povezano sa događajem povodom koga se vodi krivični postupak ili životno iskustvo u smislu razumevanja samog krivičnog postupka ili nešto treće. Smatramo da se u ovom kontekstu moraju imati u vidu celokupne životne prilike svedoka, stepen obrazovanja, mogućnost razumevanja različitih životnih događaja, sposobnost interpretacije stvarnih događaja, profil i strukturu ličnosti, razumevanje krivičnog postupka i drugo.

• kriterijum načina života svedoka čini se jednostavnijim za razumevanje od prethodnog i generalno podrazumeva sagledavanje svih životnih navika i stila života svedoka, da li živi uobičajenim načinom života i u skladu sa prihvaćenim „pravilima“ u određenom okruženju ili načinom života koji nije moralno/društveno prihvaćen, ciljevi i navike koje svedok ima, način korišćenja slobodnog vremena, radno angažovanje, odnos sa učiniocem i slično.

• kriterijum pola može izazvati određene nejasnoće. Naime, ukoliko je zakonodavac ovim želeo da obuhvati osobe ženskog pola, kao dominantne žrtve rodno zasnovanog nasilja, a imajući u vidu postavljene međunarodne standarde o ovome, smatramo da je ispravnije koristiti termin "rod i/ili rodna pripadnost", čime bi se obuhvatio i širi krug lica.

• kriterijum zdravstvenog stanja je prilično jasan i odnosi se na narušeno zdravstveno stanje ili postojanje nekog oblika invaliditeta. Međutim, postavlja se pitanje kako organ postupka može da zna zdravstveno stanje svedoka, osim ako to nije u vezi sa postupkom, ako nije vidljivo i ako sam svedok na to ne ukaže.

• kriterijum prirode, načina izvršenja i posledice krivičnog dela je veoma značajna okolnost za dodeljivanje statusa posebno osetljivog svedoka posebno u situacijama kada se radi o teškim krivičnim delima protiv života i tela, polnih sloboda i krivičnih dela koja su izvršena sa povećanim stepenom agresije, bezobzirnosti, od strane lica koja su u bliskim odnosima ili kada se žrtva nalazi u podređenom položaju u odnosu na učinioca i drugo. Ono što se postavlja kao pitanje je šta raditi u situaciji kada na prvi pogled činjenično stanje ukazuje na „uobičajan način izvršenja nekih veoma rasprostranjenih krivičnih dela“, da li u tom smislu po automatizmu ne treba razmatrati mogućnost dodeljivanja statusa posebno osetljivog svedoka. Smatramo da odgovor treba da bude negativan jer iako je za profesionalce neko krivično delo „uobičajeno“ npr. krivična dela protiv imovine, za svedoka to ne mora da bude tako i ispitivanje se može negativno odraziti na njega.

 

Iz navedenog se zaključuje da je procena potrebe za određivanjem statusa posebno osetljivog svedoka veoma kompleksna i ne može se uzimati u obzir samo jedan kriterijum već pravilna procena zavisi od brojnih okolnosti. Pri tome, napomenuli bismo da ZKP ne isključuje mogućnost da se sagledaju i druge okolnosti, van navedenih.

 

 

Kompetencije i mogućnosti nadležnih organa za utvrđivanje potrebe za posebnom zaštitom

 

Prethodno navedeno ukazuje da je za pravilnu procenu potrebe za posebnom zaštitom svedoka, neophodno da lica koja je vrše raspolažu velikim brojem informacija o samom svedoku (kako subjektivne, tako i objektivne prirode). Na dalje, bitno je da imaju potrebna znanja i da su senzibilisani da, shodno svim okolnostima, procene individualne potrebe žrtve i pripreme program sveobuhvatne zaštite.

 

Iz važećih odredbi ZKP-a proizilazi da status posebno osetljivog svedoka dodeljuju sud i javni tužioci pa se opravdano može postaviti pitanje da li u trenutku određivanja ispitivanja svedoka, sudije i javni tužioci raspolažu sa dovoljno informacija (u skladu sa navedenim kriterijumima) da izvrše adekvatnu procenu potrebe za posebnom zaštitom. Na primer, tužilac prvi kontakt sa svedokom uspostavlja, po pravilu, kada svedok dođe na ispitivanje, pa se postavlja pitanje na osnovu kojih informacija, van onih koje se odnose na predmet postupka, on može da donese odluku o potrebi za posebnom zaštitom. Još je složenije pitanje svrsishodnosti određivanja statusa posebno osetljivog svedoka od strane suda, ukoliko taj status nije odredio tužilac prilikom prvog ispitivanja. Od izuzetnog značaja je i senzibilisanost sudija da prepoznaju potrebu za zaštitom svedoka, posebno kada nedostaju određene informacije u pogledu profila svedoka, ali i da postojeće okolnosti i informacije sagledaju iz ugla svedoka, a ne objektivnih merila.

 

 

Obim posebne zaštite

 

Cilj dodeljivanja statusa posebno osetljivog svedoka je taj da svedok dobije posebnu zaštitu. Kada govorimo o zaštiti svedoka ne mislimo na onu uopštenu zaštitu koju nesporno treba da ima svaki učesnik u postupku u vidu zaštite od uvrede, pretnje i svakog drugog napada, niti pak, samo na zaštitu koju uživa posebna grupa svedoka tzv. zaštićeni svedok, čije se ispitivanje i status dodeljuju pod posebno zakonom propisanim uslovima, kada postoje okolnosti koje ukazuju da bi svedok davanjem iskaza doveo sebe ili sebi bliska lica izložio opasnosti po život, zdravlje, slobodu ili imovinu većeg obima (čl. 105 ZKP-a).

 

Posebna zaštita svedoka je sveobuhvatna zaštita svedoka/oštećenog koja treba da postoji od trenutka izvršenja krivičnog dela ili njegovog otkrivanja, tokom trajanja postupka ali i nakon toga. Posebna zaštita je generički pojam koji obuhvata zaštitu od sekundarne viktimizacije, bezbednost svedoka, ali i pomoć i podršku u svakom smislu. Svrsishodna posebna zaštita svedoka treba da se zasniva na pravilnoj proceni individualnih potreba svedoka i njen obim će zavisiti upravo od toga.

 

Međutim, važeći Zakonik o krivičnom postupku, u pogledu zaštite posebno osetljivih svedoka sadrži samo jednu odredbu (čl. 104) koja propisuje jedino pravila o ispitivanju posebno osetljivih svedoka pa suštinski predviđa tri obaveze/mogućnosti: da se organ postupka ophodi prema njemu sa posebnom pažnjom, da se ispitivanje može obaviti uz pomoć psihologa, socijalnog radnika ili drugog stručnog lica i da ispitivanje obavi upotrebom tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka u posebnoj prostoriji. Posmatrajući navedeno u kontekstu karakteristika posebno osetljivih svedoka nameće se pitanje da li su predstavljena pravila ispitivanja svedoka dovoljna za zaštitu posebno osetljivog svedoka. Smatramo da je odgovor na ovo pitanje negativan.

 

Korak ka prevazilaženju nekih od navedenih problema je usvajanje novog Pravilnika o radu i postupanju Službe za pružanje podrške i pomoći oštećenima i svedocima i kontakt tačke za informisanje oštećenih i svedoka, koji je usvojio Visoki savet sudstva 12.12.2024. godine (u nastavku: Pravilnik). Pitanje koje se nameće je da li su ovim Pravilnikom rešene prethodno navedene dileme? Odgovor bi bio da delimično jesu, ali se i dalje prepoznaju problemi. Naime, ovim Pravilnikom je nadležnost za procenu individualnih potreba svedoka i izradu plana zaštite prebačen na Službu, koja zaštitu (pomoć i podršku) treba da pruža pre, tokom i nakon ispitivanja. Služba treba da informiše oštećenog, odnosno, svedoka o zameni ili isteku izrečenih mera i bekstvu okrivljenog, odnosno njegovom puštanju na slobodu, o drugim službama i drugo. Sa druge strane u cilju potpune informisanosti oštećenog i svedoka predviđene su nadležnosti Kontakt tačke za informisanje.

 

Nesporno je veliki napredak napravljen donošenjem ovog Pravilnika, ali se uočavaju i brojne nedoumice i problemi. Prvo, Pravilnikom je predviđeno da postupajući sudija obaveštava Službu o potrebi za zaštitom svedoka i oštećenog pa je pitanje šta se do tada dešavalo sa svedokom i da li je bio „zaštićen“. Postoji mogućnost da se i sam svedok/oštećeni obrati Službi, ali je pitanje da li su Službe dovoljno transparentne i dostupne svima koji žele da se informišu o njenom radu i dobiju pomoć i podršku i da li kapaciteti Službi omogućavaju takav vid funkcionisanja. Na dalje, Pravilnik predviđa da Služba dostavlja sudiji predlog mera koje je potrebno preduzeti u vezi sa konkretnim svedokom pa se postavlja pitanje šta u situaciji kada postupajući sudija to ne želi da prihvati. Sledeće pitanje koje se nameće je da li u situaciji kada sudija ili javni tužilac nisu odredili status posebno osetljivog svedoka, a Služba smatra da mu je zaštita potrebna, može da je pruži. Generalno, odgovor bi bio pozitivan, s tim što bi prilikom ispitivanja, sud određivao način ispitivanja. U ostalim segmentima, koji nisu vezani za preduzimanje procesnih radnji naravno da bi Služba mogla da preduzima mere iz svoje nadležnosti.

 

 

Preporuke za unapređenje

 

Sve prethodno navedeno dovodi do toga da neke kategorije svedoka ne dobijaju posebnu zaštitu ili da ona nije adekvatna i sveobuhvatna, da se svedoci ispituju više puta, postavljaju im se nepotrebna pitanja čime se dodatno viktimiziraju i drugo. Stoga smatramo da je potrebno preduzeti sledeće mere:

• omogućiti kontinuiranu edukaciju svih nadležnih organa (policija, sud, tužilaštvo) za prepoznavanje posebno osetljivih svedoka i svedoka kojima treba pomoć, kako zaštita svedoka ne bi zavisila od senzibilisanosti pojedinca već bi postojao ujednačen institucionalni odgovor.

• mora se obezbediti saradnja Službi za pomoć i podršku sa policijom, tužilaštvom, Centrima za socijalni rad, zdravstvenim ustanovama, školama i drugim relevantnim organizacijama i ustanovama, radi rane identifikacije žrtava i uključivanja Službi od samog početka. Ovo je značajno jer suštinska pomoć i podrška žrtvi se može obezbediti samo multisektorskim pristupom i timskim radom.

• bitno je uspostaviti saradnju između Službi za pomoć i podršku u sudovima sa Grupama za koordinaciju i saradnju koje postoje u osnovnim tužilaštvima i formirane su na osnovu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Ovo je veoma važno jer se ove Grupe „bave“ najosetljivijom kategorijom žrtava pa je bitno njihovu zaštitu obezbeđivati sinhronizovano.

• na kraju, mora postojati standardizovana razmena informacija između svih aktera koji su uključeni u rad sa određenom žrtvom ili sudski postupak jer će se time obezbediti i potpuna informisanost žrtve, ali i koordinisano delovanje.