Da li biste zapratili Vaš sud na Instagramu?

Na konferenciji posvećenoj preispitivanju koncepta jurisdikcije u digitalno doba održanoj u septembru u Beogradu, jedno od izlaganja koje je izazvalo veliku pažnju odnosilo se na uporednu analizu komunikacionih strategija Vrhovnog saveznog suda Brazila i Saveznog ustavnog suda Nemačke. Saznanje da brazilski Vrhovni savezni sud, osim svoje internet stranice, ima aktivan Instagram nalog sa preko četiristo sedamdeset hiljada pratilaca, TikTok nalog sa preko osamdeset četiri hiljade pratilaca, te nalog na striming servisu Spotify na koji je do sada postavljeno 129 podkasta u kojima novinari i predstavnici specijalizovane službe suda za društvene medije komentarišu zanimljivu i značajnu praksu suda, nužno nas navodi na razmišljanje o načinu na koji sudovi u Srbiji komuniciraju sa najširom javnošću.

 

Sudovi su jedan od osnovnih stubova svakog demokratskog društva. Transparentan, odgovoran i pravičan pravosudni sistem, koji je u funkciji pravičnog sudskog postupka, preduslov je vladavine prava. Otvorenost sudova za spoljnu demokratsku kontrolu javnosti predstavlja jedan od ključnih preduslova poverenja javnosti u sudove, ali i u ceo pravosudni sistem. Kako se u teoriji ističe[1], poverenje javnosti u sudove podrazumeva održivu percepciju nezavisnosti i efikasnosti rada sudova, koja uključuje tri komplementarna nivoa:

1. Poverenje u nepristrasnost i efikasnost rada sudija, sudija-porotnika, veštaka, kao i zaposlenih u sudskoj upravi;

2. Poverenje u praksu sprovođenja sudskih i upravnih postupaka;

3. Poverenje u rad suda kao institucije.

 

Pverenje građana u institucije gradi se na osnovu tačnih, pravovremenih i lako dostupnih informacija o njihovom radu.[2] Ipak, jednostrano deljenje informacija od strane suda nije dovoljno. Uporedna praksa je pokazala da ciljano uključivanje javnosti u unapređenje funkcionisanja pravosudnog sistema može značajno doprineti ne samo jačanju poverenja u pravosudni sistem, već, jednako važno, i u ishode procesa koji se sprovode u okviru pravosudnog sistema.[3] Komunikacija sa zajednicom takođe pruža jedinstvenu priliku najširoj javnosti, a posebno osetljivim grupama, da bolje razumeju svoja prava, ali i ukažu na probleme i prepreke sa kojima se suočavaju u svojim kontaktima sa pravosudnim sistemom.

 

Ona može biti usmerena na unapređenje znanja građana o njihovim pravima i obavezama i funkcionisanju samog pravosudnog sistema, na to da se identifikuju barijere koje ometaju pristup pravdi i sudskim postupcima, da sudije razumeju šta zajednica percipira kao nejednakosti u sudskim postupcima i u ishodima sudskih postupaka, te kako da se unapredi efikasnost suda.

 

Ipak, ovim procesom neko mora rukovoditi – to treba da budu sudovi ili, tamo gde su upostavljeni, Saveti za pravdu po meri čoveka.

 

Komunikacija suda sa zajednicom može se sprovoditi kao jednosmerna ili dvosmerna.

 

 

Jednosmerna komunikacija

 

Jednosmerna komunikacija od strane suda ka zajednici podrazumeva informisanje ili edukovanje javnosti korišćenjem tradicionalnih medija (saopštenjem, izjavama ili intervjuima koje prenose novine, radio, televizija), putem brošura, letaka ili korišćenjem internet stranice ili društvenih mreža, organizovanjem pulta za informacije, postavljanjem plakata u zgradi suda i slično. Ona se najčešće koristi kako bi se javnost obavestila o novim postupcima i praksama, ili kako bi se ukazalo na pojedina važna pitanja ili odgovorilo na potrebe hitne ili krizne komunikacije - postoje i nedostaci ovakvog oblika komunikacije. Kao prvo, javnost ove informacije može percipirati kao nedovoljno važne, odnosno, može smatrati da informacije koje se dele nisu u potpunosti prilagođene njenim potrebama.[4] Slično tome, budući da u ovom modelu komunikacije nema povratnih informacija, sud može biti u zabludi da komunicira nešto što je javnosti važno, ali da to zapravo nije slučaj.

 

Moguća je i jednosmerna komunikacija od strane zajednice ka institucijama pravosudnog sistema. Ona podrazumeva redovno, sveobuhvatno ispitivanje potreba i stavova korisnika usluga pravosudnog sistema. Ono je neophodno kako bi pravosudni sistem mogao da dobije odgovarajuće informacije i sagleda svoj učinak iz perspektive korisnika svojih usluga. Ispitivanja se mogu sprovoditi i tako da budu ograničenog obima i usmerena na tačno određenu ciljnu grupu. Mogu se sprovoditi na više različitih načina: putem interneta,  preko upitnika za čije popunjavanje se mogu uputiti ciljani pozivi ili pozivi opštoj javnosti, anketiranjem uživo lica koja su učestvovala u sudskim postupcima (ankete, polu-strukturisani upitnici) ili stranaka koje su se iz nekog razloga zatekle u sudskoj zgradi na dan sprovođenja ankete, organizovanjem fokus grupa i/ili kombinacijom nekih ili svih predloženih metoda.

 

Naravno da i svakodnevni neposredni kontakt sa strankama u postupku predstavlja dragocen izvor informacija o iskustvima građana sa pravosudnim sistemom. Prilikom ispitivanja potreba i stavova javnosti u vezi sa njihovim iskustvima i problemima u kontaktu sa pravosudnim sistemom od naročitog je značaja da se posebno ispitaju iskustva osetljivih grupa.

 

 

Dvosmerna komunikacija

 

Uporedna iskustva pokazuju da ciljano uključivanje javnosti kroz ciklus koji podrazumeva: a) razgovore o problemima u vezi sa pristupom pravdi, b) razumevanje društvene dinamike, modela, vrednosti i pretpostavki koji leže u korenu ovih problema, c) pronalaženje rešenja u okviru zajednice i d) izgradnju delotvornog partnerstva između zajednice i ključnih aktera pravosudnog sistema značajno doprinosi izgradnji poverenja u pravosudni sistem. Ovakav pristup ujedno uvažava činjenicu da su zajednice mnogo spremnije da slede rešenja u čijem formulisanju su učestvovale, da su sistemi različiti i da se stalno menjaju, te da se percepcija jednog sistema menja kada se i sam sistem promeni.[5]

 

Sudovi mogu organizovati i događaje čiji cilj je unapređenje načina na koji sud ili drugi segmenti pravosudnog sistema pružaju svoje usluge na lokalnom nivou, kao i pokretanje inicijativa za sveobuhvatnije reforme. Ipak, uporedna praksa pokazuje da je često domet ovakvih inicijativa ograničen, naročito na kratak rok. Razlozi za to su višestruki.

 

Kao prvo, često ni sama zajednica nije u stanju da jasno formuliše rešenja za identifikovane probleme – na primer, kada je u pitanju primedba da postupci dugo traju često se kao prvi nameće odgovor „zapošljavanje većeg broja sudija“, što nije uvek nužno i rešenje problema. Kao drugo, nekada nije moguće formulisati rešenja za identifikovane probleme već prilikom prvog događaja. Uporedne prakse pokazuju da može biti potrebno nekoliko meseci i različitih događaja kako bi se iskristalisalo rešenje za problem. Kao treće, sudovi, kao i drugi akteri pravosudnog sistema ne raspolažu uvek finansijskim i drugim kapacitetima neophodnim za rešavanje identifikovanih problema i prepreka. Sa druge strane, postoje rešenja koja je moguće sprovesti uz relativno male napore ili investicije, ili jednostavno unapređenu organizaciju rada.

 

Neophodno je da i prilikom ispitivanja potreba lokalne zajednice i prilikom kasnijeg formulisanja rešenja problema, odnosno prevazilaženja prepreka u kontaktu sa institucijama pravosudnog sistema na koje zajednica ukazuje, ključni predstavnici pravosudnog sistema uvek imaju u vidu svoju ulogu u zaštiti i jačanju ljudskih prava svih pojedinaca u zajednici. To znači da se i ispitivanje potreba zajednice i njenih pojedinačnih pripadnika mora sagledavati u svetlu ostvarivanja ljudskih prava, a ne u svetlu potreba samog sistema.

 

Ako se vratimo na primer Vrhovnog saveznog suda Brazila, jasno se vidi da je ovaj sud značajne i sistemske napore uložio u jednosmernu komunikaciju ka građanima, koristeći sve dostupne kanale komunikacije. Da li i koliko ovi napori odista doprinose tome da građani bolje razumeju i ostvaruju svoja prava, ostaje predmet daljih istraživanja. Što se tiče Srbije, utisak je da sudovi u Srbiji, koji su poslednjih godina počeli aktivnije da koriste svoje internet stranice za potrebe komuniciranja sa javnošću i dalje imaju pred sobom ozbiljan izazov: da nastave sa otvorenim jednostranim komuniciranjem važnih informacija ka najširoj javnosti, ali i da sistemski i proaktivno pristupe ispitivanju potreba svojih korisnika te u dvosmernoj komunikaciji sa njima pokušaju da formulišu načine za prevazilaženje prepreka sa kojima se građani suočavaju prilikom ostvarivanja i zaštite svojih prava pred sudom. U tom pogledu u Srbiji već postoje primeri dobre prakse – Tematska otvorena vrata, dani otvorenih vrata sudova kao i novouspostavljeni Saveti za pravdu po meri čoveka. Možda primer iz Brazila bude podsticaj za nove inicijative, pa i Instagram naloge sudova, što da ne?