Trudnoća, porođaj i gubitak trudnoće spadaju među najosetljivija iskustva u životu žene. U tim trenucima ona je često u bolu, strahu i neizvesnosti, oslonjena na znanje i pomoć zdravstvenih radnika. Zbog toga način na koji joj se lekari, babice i drugo osoblje obraćaju, obaveštavaju je i uključuju u donošenje odluka može bitno uticati ne samo na njeno neposredno iskustvo već i na fizičko i mentalno zdravlje nakon izlaska iz bolnice.

 

Većina žena od zdravstvenih radnika očekuje stručnost, ali i da im neko objasni šta se događa, odgovori na pitanja i sačuva njihovu privatnost i dostojanstvo. Ipak, svedočenja žena pokazuju da se u ginekološko-akušerskim ustanovama i dalje događaju vređanje i omalovažavanje, zanemarivanje prijavljenog bola, intervencije bez odgovarajućeg objašnjenja, izostanak privatnosti i situacije u kojima je žena tokom porođaja ili gubitka trudnoće ostavljena bez potrebne pomoći i nadzora.

 

Za ovakva postupanja sve češće se koristi izraz akušersko nasilje. U Srbiji to nije naziv posebnog krivičnog dela niti je kao zaseban pravni pojam definisano Zakonom o pravima pacijenata. To, međutim, ne znači da je takvo ponašanje pravno dozvoljeno ili bez posledica. Jedan događaj može istovremeno predstavljati povredu više prava pacijentkinje, kršenje profesionalnih standarda, osnov za disciplinsku ili građansku odgovornost, a u najtežim slučajevima i osnov za krivičnu odgovornost.

 

Svetska zdravstvena organizacija upozorava da nepoštovanje i zlostavljanje žena tokom porođaja mogu ugroziti njihova prava na život, zdravlje, telesni integritet, privatnost, dostojanstvo i zaštitu od diskriminacije. Poštovanje pacijentkinje zato nije samo pitanje ljubaznosti ili dobre volje pojedinog zdravstvenog radnika. Ono je sastavni deo kvalitetne i bezbedne zdravstvene zaštite.

 

 

Šta podrazumevamo pod akušerskim nasiljem?

 

Porođaj i druge akušerske procedure mogu biti bolni, nepredvidivi i medicinski zahtevni. Nepovoljan ishod sam po sebi ne dokazuje da je načinjena stručna greška, kao što ni svako neprijatno iskustvo ne predstavlja akušersko nasilje. Sa druge strane, gužva u porodilištu, nedostatak osoblja ili hitnost ne mogu unapred opravdati vređanje, ignorisanje ozbiljnih simptoma, kažnjavanje žene zbog načina na koji reaguje na bol ili sprovođenje intervencije bez potrebnog objašnjenja.

 

Kada se procenjuje postupanje prema pacijentkinji, potrebno je razdvojiti nekoliko pitanja. Prvo je da li je medicinska mera bila stručno opravdana i pravilno sprovedena. Drugo je da li je žena blagovremeno dobila razumljivo obaveštenje i dala valjan pristanak. Treće je da li su tokom postupanja sačuvani njeno dostojanstvo, privatnost i pravo na humanu negu.

 

Medicinski opravdana intervencija može biti izvedena uz povredu prava ako ženi nije objašnjeno šta se radi i zašto ili ako je tokom intervencije izložena ponižavanju. Obrnuto, grub ili uvredljiv odnos ne mora značiti da je učinjena stručna greška, ali i dalje može predstavljati nedopušteno i neetično postupanje koje treba ispitati.

 

Na akušersko nasilje ili drugu povredu prava mogu ukazivati intervencije bez objašnjenja i pristanka kada nije postojala hitnost, ignorisanje poziva za pomoć, uskraćivanje razumno dostupnog sredstva za ublažavanje bola bez obrazloženja, vređanje, podsmeh, zastrašivanje žene, kao i pregled ili procedura pred drugim osobama bez potrebe i zaštite privatnosti.

 

Posebno su teške situacije u kojima se koristi fizička sila ili se ženi ograničava kretanje bez medicinskog opravdanja, kada se ona ostavlja bez potrebnog nadzora tokom porođaja ili gubitka trudnoće ili kada je izložena diskriminaciji zbog invaliditeta, etničke pripadnosti, jezika, imovnog stanja, godina, bračnog statusa ili drugog ličnog svojstva.

 

Kontekst je uvek važan. Zbog toga se konkretan slučaj ne može pouzdano proceniti samo na osnovu jedne rečenice ili izdvojenog postupka. Potrebno je sagledati medicinsku dokumentaciju, tok događaja, stanje pacijentkinje, stepen hitnosti, profesionalne standarde i izjave prisutnih osoba.

 

 

Koja prava ima žena u porodilištu?

 

Ulaskom u porodilište ili ginekološko-akušersku kliniku žena ne ostavlja svoja prava na prijemu. Ona i dalje ima pravo da zna šta joj se predlaže i zbog čega, da učestvuje u odlukama koje se tiču njenog tela, da njena privatnost bude zaštićena, da joj se bol ublaži i da se prema njoj postupa dostojanstveno. Hitnost ili težina situacije mogu uticati na način pružanja pomoći, ali ne ukidaju ljudsko dostojanstvo pacijentkinje.

 

Jedno od osnovnih prava je pravo na obaveštenje.

 

Zdravstveni radnik treba da objasni dijagnozu i prognozu, cilj i korist predložene mere, koliko ona traje, koje rizike i moguće posledice nosi, koje druge mogućnosti postoje i šta se može dogoditi ako se mera ne preduzme. Objašnjenje mora biti dato jezikom koji žena razume i dovoljno rano da može da postavi pitanja i donese odluku. Rečenice poput „tako mora“, „ne pitajte ništa“ ili „svi to potpisuju“ nisu zamena za obaveštenje. Ni potpis na unapred pripremljenom obrascu ne znači automatski da je pristanak informisan ako nije bilo razgovora i stvarne mogućnosti da pacijentkinja razume predloženi postupak.

 

Po pravilu, medicinska mera ne sme se preduzeti bez pristanka pacijentkinje.

 

Pristanak mora biti slobodan i zasnovan na prethodnom obaveštenju, a odnosi se na konkretnu meru. Prihvatanje prijema u bolnicu ili jedne intervencije nije blanko saglasnost za sve što bi kasnije moglo da bude preduzeto. Pacijentkinja može i da odbije predloženu meru nakon što joj se objasne posledice takve odluke, kao i da opozove ranije dati pristanak, u skladu sa zakonom.

 

Izuzeci postoje kada žena nije u stanju da saopšti svoju volju, a medicinska mera je hitno potrebna, kao i u drugim slučajevima koje zakon izričito uređuje. Međutim, izuzetak se ne sme pretvoriti u pravilo samo zato što je zdravstvenom osoblju tako jednostavnije.

 

Pacijentkinja ima pravo na dostojanstven odnos.

 

Vikanje, vređanje, podsmevanje, pretnje, komentari o njenom seksualnom životu, bračnom statusu, poreklu ili broju dece nisu deo lečenja. Nisu prihvatljive ni izjave kojima se bol predstavlja kao kazna, niti uskraćivanje pomoći zato što žena „ne sarađuje“ na način koji osoblje očekuje.

 

Pregledi i intervencije treba da se obavljaju uz zaštitu fizičke privatnosti i samo u prisustvu osoba čije je prisustvo potrebno.

 

Razgovori o zdravstvenom stanju ne treba da se vode tako da ih bez potrebe čuju druge pacijentkinje ili posetioci. Ovo pravo je naročito važno tokom gubitka željene trudnoće. Žena ne bi smela da prolazi kroz izbacivanje ploda u bolničkoj sobi pred drugim pacijentkinjama ili bez potrebne pomoći i nadzora.

 

Bol nije nešto što žena mora da istrpi kako bi dokazala snagu ili saradljivost. Ona ima pravo da bude obaveštena o očekivanom bolu i dostupnim metodama njegovog ublažavanja. Ako određena metoda nije moguća ili nije medicinski preporučena, potrebno je objasniti razloge i, kada je moguće, ponuditi odgovarajuću alternativu. Olakšavanje patnje ne podrazumeva samo lekove već i komunikaciju, potreban nadzor, psihološku podršku i, kada uslovi dopuštaju, podršku bliske osobe.

 

 

Šta nam govore iskustva žena?

 

Istraživanje Beogradskog centra za ljudska prava o tretmanu žena tokom indukovanog pobačaja u Srbiji sprovedeno je 2022. godine kroz dubinske intervjue sa 30 žena i onlajn anketu koju je popunilo 165 žena. Među anketiranim ženama, njih 47 imalo je lično iskustvo indukovanog pobačaja.

 

Skoro polovina ispitanica sa ličnim iskustvom, 44.7 odsto, navela je da pre procedure nije bila obaveštena o njenom toku, posledicama i rizicima i da nije potpisala pristanak. Među ispitanicama sa ličnim iskustvom, 43.3 odsto navelo je da je procedura vršena u prisustvu drugih pacijentkinja i da je izostao nadzor zdravstvenih radnika, 36.6 odsto da je trpelo uvrede ili nedolično ponašanje osoblja, a 23.3 odsto da je kroz proceduru prolazilo u toaletu zdravstvene ustanove.

 

Sprovedeni su i dubinski intervjui koji su pokazali da su se žene često osećale kao da su prepuštene same sebi. Pojedine su navele da su pobačaji obavljeni u sobi, toaletu ili hodniku, bez potrebne asistencije zdravstvenog radnika, kao i da im je od fizičkog bola teže pao način na koji se osoblje prema njima odnosilo. Opisivale su osećaj da nisu tretirane kao ljudska bića i da u trenutku gubitka nisu imale ni potrebne informacije ni podršku.

 

Ovi podaci ne opisuju svako porodilište niti svako iskustvo u Srbiji i ne treba ih tako tumačiti. Oni ipak ukazuju na ponavljajuće probleme koji se ne mogu svesti samo na pojedinačan nesporazum: nedostatak informacija, izostanak privatnosti i nadzora, ponižavajuću komunikaciju i osećaj žene da je tokom teškog iskustva bila ostavljena bez pomoći.

 

 

Kako žena može da zaštiti svoja prava?

 

Ako stanje zahteva hitnu pomoć, prioritet je zaštita zdravlja. Pacijentkinja ili osoba od poverenja može zatražiti dežurnog lekara, rukovodioca smene ili konsultaciju drugog lekara, jasno opisati simptome i tražiti da se njeni navodi i zahtev evidentiraju u medicinskoj dokumentaciji.

 

Kada neposredna opasnost prođe, korisno je što pre zapisati hronologiju događaja: datum i vreme, mesto, imena ili opis zaposlenih, šta je rečeno i urađeno, koje su tegobe prijavljene i ko je bio prisutan. Treba sačuvati otpusnu listu, istoriju bolesti, izveštaje o intervencijama, rezultate analiza, zapise o primenjenoj terapiji, fotografije povreda ako postoje, prepisku i podatke mogućih svedoka. Beleška sastavljena ubrzo nakon događaja može pomoći da se važni detalji ne zaborave.

 

Pacijentkinja ima pravo na uvid u svoju medicinsku dokumentaciju i na njenu kopiju. Dokumentacija je važna za nastavak lečenja, razumevanje onoga što se dogodilo i eventualno pokretanje postupka. Ako u dokumentaciji nema podataka o simptomima koje je prijavila, zahtevu koji je postavila ili intervenciji koja je sprovedena, i tu okolnost treba navesti u prigovoru.

 

Prvi korak može biti prigovor zdravstvenom radniku koji rukovodi procesom rada, direktoru zdravstvene ustanove. Žena se može obratiti i savetniku za zaštitu prava pacijenata u gradu ili opštini na čijoj teritoriji se ustanova nalazi. Savetnik pruža informacije o pravima pacijenata i ispituje navode iz prigovora, a njegov kontakt treba da bude istaknut u zdravstvenoj ustanovi i dostupan preko lokalne samouprave.

 

Kada postoje razlozi za proveru stručnosti postupanja, može podneti predstavku zdravstvenoj inspekciji Ministarstva zdravlja i zahtevati vanrednu spoljnu proveru kvaliteta stručnog rada. U zavisnosti od konkretnog slučaja, na raspolaganju mogu biti i obraćanje nadležnoj strukovnoj komori, pritužba Zaštitniku građana ili Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, tužba za naknadu štete i krivična prijava.

 

Ovi postupci nemaju isti cilj. Prigovor može dovesti do unutrašnjeg ispitivanja događaja i korektivnih mera. Stručni nadzor proverava kvalitet rada, disciplinski postupak odgovornost zdravstvenog radnika, parnica postojanje štete i pravo na naknadu, dok se u krivičnom postupku utvrđuje da li je izvršeno krivično delo. U složenim ili teškim slučajevima važno je na vreme potražiti pravni savet, jer za pojedine postupke postoje rokovi i posebna pravila dokazivanja.

 

Prigovor ne mora biti napisan stručnim jezikom niti žena mora sama da odredi pravni naziv povrede. Važno je da navede ustanovu i odeljenje, datum i približno vreme događaja, što precizniji hronološki opis, podatke o zaposlenima ako su joj poznati, posledice koje je pretrpela, dokaze koje prilaže i ono što od nadležnog organa traži. To može biti ispitivanje događaja, dostavljanje dokumentacije, utvrđivanje odgovornosti ili preduzimanje mera da se isto postupanje ne ponovi.

 

 

Zašto je važno prijaviti povredu prava?

 

Žene često ne prijavljuju loše postupanje jer se plaše da im niko neće verovati, ne znaju kome da se obrate ili žele da nakon teškog iskustva izbegnu novo izlaganje stresu. Neke smatraju da nema svrhe pokretati postupak ako nije nastupila ozbiljna fizička posledica. Međutim, pravo na dostojanstvo, privatnost, obaveštenje i pristanak postoji nezavisno od toga da li je nastupila trajna telesna povreda.

 

Suprotstavljanje akušerskom nasilju nije napad na zdravstvene radnike niti poricanje teških uslova u kojima mnogi od njih rade. Jasne procedure, dovoljno osoblja, dobra komunikacija, uredna dokumentacija i poštovanje pristanka štite i pacijentkinje i savesne profesionalce. Prijavljivanje lošeg postupanja zato ne treba posmatrati samo kao lični sukob sa lekarom ili ustanovom, već kao način da se konkretan događaj ispita i spreči njegovo ponavljanje.

 

Žena koja ulazi u ginekološko-akušersku kliniku ne postaje samo „slučaj“, „prvorotka“ ili broj kreveta. Ona ostaje osoba sa pravom da bude saslušana, obaveštena i uključena u odluke koje se tiču njenog tela. Zdravstvena zaštita je kvalitetna tek kada je istovremeno stručna, bezbedna i humana.