Sekundarna viktimizacija žrtava nasilja u porodici - ko pomaže, a ko produbljuje traumu?

Sekundarna viktimizacija predstavlja dodatno povređivanje žrtve nakon pretrpljenog nasilja i njegovog prijavljivanja, kao posledica neodgovarajućeg, neosetljivog ili diskriminatornog postupanja institucija, okruženja ili šire zajednice. Na taj način, postupanje okoline ili sistema može dodatno produbiti posledice koje je žrtva već pretrpela usled primarnog nasilja ili odvratiti žrtvu od izlaska iz nasilja.

 

 

Smatramo sebe učesnicima u sistemu zaštite žrtava nasilja u porodici, ali koliko to zaista jesmo?

 

Кonvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (Istanbulska konvencija), koja je ratifikovana 2013. godine, pre svega obavezuje države potpisnice da „moraju biti uzdržane od učešća u bilo kakvom činu nasilja nad ženama i obezbeđuju da državni organi, zvaničnici, službenici, ustanove i drugi akteri, koji nastupaju u ime države, postupaju u skladu sa ovom obavezom“. Pravo je vreme da se zapitamo ispunjavamo li, pre svega, ovu obavezu.

 

Spektar problema sa kojima se žena suočava nakon izlaska iz nasilnog odnosa je širok: od pitanja bezbednosti, rešavanja stambenog pitanja i egzistencijalnih potreba, preko brige o deci, do ličnih nesigurnosti i borbe sa sopstvenim strahovima i sumnjama. U takvom stanju opterećenosti, ulazak u sudske postupke za žrtvu nasilja predstavlja ulazak na potpuno nepoznat teren. Ona se istovremeno suočava sa zbunjenošću, strahom, sumnjom u ispravnost sopstvenih odluka, osećajem krivice i dubokim nepoverenjem prema ljudima. Zato je podrška ključna. Ne samo ona koja je zapisana na papiru, već stvarna podrška, koja se može iskazati čak i toplim pogledom i mirnim tonom. Prilikom ispitivanja najdelikatnijih pitanja iz života žene, čak i redosled reči u postavljenom pitanju ili pogled službenika koji sluša mogu dovesti do potpuno različitih odgovora. U očima žrtve, postupajući službenik tako može postati ili „preki sud“ ili osoba od poverenja. Ne smemo dozvoliti sebi da zaboravimo da se iza pisanih slova nalazi čovek - nečija ćerka, majka, sestra, prijateljica. Odluke koje donosimo utiču na više života i mogu im promeniti pravac na najrazličitije načine.

 

Policijski službenici su prva lica iz sistema zaštite sa kojima se žrtva nasilja susreće nakon čina nasilja. Zato je važno da prvi kontakt bude obeležen osećajem sigurnosti, posebno imajući u vidu da su prvi dani nakon napuštanja nasilne situacije period povećanog rizika od povratka u nasilje.

 

Кljučnu ulogu u utvrđivanju trajanja i intenziteta nasilja imaju, pored ostalih, i socijalni radnici. Sa njima je neophodno izgraditi odnos poverenja kako bi se žrtva osnažila da istraje u odluci da napusti nasilnika, iznese sve ključne događaje i sagleda sopstvene snage i ranjivosti. Otežavajuća okolnost je to što, usled traume, žrtva često menja raspoloženje, izbegava razgovor o kritičnim događajima, ponekad zaboravlja bitne činjenice ili odbija da govori o traumatskim događajima. Zato su znanje, strpljenje i veštine sagovornika od izuzetnog značaja. To je posebno važno kada su žrtve ili svedoci, odnosno posredne žrtve nasilja, deca. Razgovor sa detetom zahteva dodatnu pažnju i posebno prilagođen pristup. Iz tog razloga, zakonska mogućnost da se žrtvi nasilja i deci prizna status posebno osetljivog svedoka olakšava njihovo svedočenje i omogućava da se izbegne dodatno traumatizovanje. U uslovima savremenih tehničkih mogućnosti, ispitivanje žrtve nasilja u prisustvu okrivljenog je nedopustivo.

 

 

Strahovi žrtve - rizik od poveravanja deteta nasilnom roditelju

 

Nakon izlaska iz zajednice života, žrtva nasilja često mora da pokrene više sudskih postupaka - postupak za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici, postupak koji se odnosi na vršenje roditeljskog prava, regulisanje ličnih odnosa dece sa roditeljem sa kojim ne žive, kao i postupak za ostvarivanje prava na zakonsko izdržavanje. Svi ovi postupci imaju za cilj da urede buduće odnose žrtve, dece i nasilnika. U velikom broju slučajeva jedan od najvećih strahova žrtve jeste opasnost od oduzimanja dece, odnosno poveravanja dece nasilniku, bilo zbog nedostatka dokaza o nasilju, bilo zbog straha da deca neće biti vraćena nakon utvrđenog modela viđanja sa drugim roditeljem. Ovim pitanjima postupajući organi moraju pristupati sa posebnom pažnjom. I dalje postoji zabrinjavajući nedostatak razumevanja nasilja u porodici, njegovog uticaja na decu i svih njegovih pojavnih oblika. Svi postupajući organi dužni su da cene najbolji interes deteta. Međutim, ovaj kriterijum ne sme kod nenasilnog roditelja stvarati dodatan strah u pogledu ostvarivanja roditeljskog prava. Materijalna situacija, odnos deteta sa nasilnim roditeljem, pokloni i drugi oblici pridobijanja detetove naklonosti, blizina škole i drugara ili činjenica da je dete odrastalo u kući nasilnog roditelja ne bi smeli da budu odlučujući u odnosu na činjenicu da je dete svedočilo nasilju nad majkom. Takođe, volja deteta da ostane u domaćinstvu nasilnog roditelja ne može se posmatrati izolovano od straha, pritiska i pozicije moći nasilnika, kao i svega što je dete prethodno proživelo.

 

U praksi se pravi razlika između dece koja su neposredne žrtve fizičkog nasilja i dece koja su žrtve psihičkog nasilja ili svedoci nasilja nad majkom, pri čemu se ove druge kategorije ne prepoznaju kao oštećene. Porodični zakon Republike Srbije taksativno propisuje razloge za potpuno lišenje roditeljskog prava, među kojima je i slučaj kada „roditelj fizički, seksualno ili emocionalno zlostavlja dete“, čime se ne umanjuje značaj nijednog od navedenih vidova nasilja. Samo svedočenje nasilju nad voljenom osobom može izazvati strah i traumu i negativno uticati na razvoj deteta. Shodno članu 46. Istanbulske konvencije, ako je krivično delo počinjeno u prisustvu deteta, takva okolnost treba da se smatra otežavajućom prilikom odmeravanja kazne okrivljenom.

 

U ovim situacijama neophodno je obezbediti da deca budu poverena nenasilnom roditelju i, u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja, proceniti da li postoji korist za dete od održavanja kontakta sa nasilnim roditeljem. Ukoliko se kontakt odvija, mora biti organizovan u kontrolisanim uslovima i uz garanciju bezbednosti deteta.

 

 

Šta je GREVIO i šta preporučuje?

 

Ekspertska grupa za borbu protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (GREVIO) nezavisno je telo za praćenje poštovanja ljudskih prava, zaduženo za praćenje primene Кonvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici.

 

Ocenu primene Istanbulske konvencije GREVIO daje u formi izveštaja, koji predstavlja procenu stanja u celini, i nivoe usaglašenosti srpskog zakonodavstva i prakse u oblastima obuhvaćenim Кonvencijom. Poslednjim izveštajem, došlo se do zaključka da postoji značajan jaz između zakonodavnog okvira i njegove praktične primene. Кomisija daje niz kritika koje se odnose na blage kazne počiniocima nasilja, veliki broj odustanaka žrtava, neprocesuiranje digitalnog nasilja, konzervativne reakcije na politiku rodne ravnopravnosti i diskriminacije Romkinja.

 

GREVIO je prepoznala i to da institucije ne posvećuju dovoljno pažnje bezbednosti majki i dece, ne prepoznajući decu kao sekundarne žrtve nasilja te ignorišući sagledavanje istorijata nasilja pri odlučivanju o starateljstvu i ličnom kontaktu sa nasilnikom uz česte osude nenasilnog roditelja kao „otuđujućeg roditelja“.

 

GREVIO snažno podstiče organe vlasti u Srbiji da osiguraju da nadležne institucije pruže odgovarajuću zaštitu deci i ženama tako što će u postupcima starateljstva uzimati u obzir prethodno nasilje kao i da njihovi stručnjaci, naročito tužioci, sudije, zdravstveni radnici i drugi profesionalci, prepoznaju da narušavanje duševnog zdravlja u kontekstu nasilja u porodici ima isti značaj kao i narušavanje fizičkog zdravlja, kao i da unaprede obuku o načinima njegovog dokazivanja i procesuiranja.

 

Takođe, GREVIO poziva organe vlasti u Srbiji da preduzmu mere kako bi se u praktičnoj primeni Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći obezbedilo pružanje besplatne pravne pomoći odgovarajućeg kvaliteta i ženama obezbedio stalan pristup pravdi proširujući ovu pomoć na sve žrtve rodno zasnovanog nasilja, a ne samo žrtve nasilja u porodici.

 

 

Pristup pravdi - glagol ili 'misaona' imenica?

 

S tim u vezi, 2018. godine donet je Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, koji predviđa besplatnu pravnu pomoć žrtvama nasilja u porodici. Međutim, ova pravna pomoć malo znači žrtvi ukoliko joj nije obezbeđen punomoćnik iz reda advokata koji će je pratiti kroz sve predstojeće postupke. Važno je i da advokat bude senzibilisan za rad sa žrtvama nasilja u porodici i da poseduje stručna znanja o fenomenu nasilja u porodici. Sve su to preduslovi da pružena pravna pomoć bude zaista delotvorna.

 

Advokat je osoba od poverenja koja žrtvi može da pruži osećaj sigurnosti i zaštite. Postavljanje advokata žrtvi značajno je i za proces prikupljanja potrebnih dokaza, pored samog zastupanja u sudskim postupcima. Advokat pomaže žrtvi u pripremi dokaznog postupka, a uz dužnu pažnju posvećenu slušanju žrtve može prikupiti i informacije o istoriji preživljenog nasilja radi sveobuhvatnijeg sagledavanja nasilnog ponašanja i njegovog procesuiranja. Takođe, postavljanjem punomoćnika iz reda advokata, žrtva ne mora da prisustvuje svim ročištima u parničnim i krivičnim postupcima, već pristupa ročištima onda kada je njeno saslušanje neophodno. Na taj način se može izbeći dodatno traumatizovanje, a žrtva se uz pomoć advokata može prethodno pripremiti za izvođenje radnji iz dokaznog postupka. Ovim advokat može zaštiti žrtvu od sekundarne viktimizacije praćenjem postupka, pripremom žrtve, predlaganjem statusa posebno osetljivog svedoka i adekvatnom reakcijom na nesenzibilisane pristupe službenika.

 

Zakonska regulativa postoji, ali tumačenje odredbi i praktična primena od strane postupajućih u sistemu može dati različite rezultate. Na nama je da nam tumačenje bude takvo da pružimo šansu onome ko se odvažio da se suprotstavi nasilju.

 

#EUzaTebe